VESTIBULARNI SISTEM – Čulo ravnoteže

Kako telo upravlja kretanjem

Senzorni receptori u unutrašnjem uvu daju ključne informacije o kretanju, gravitaciji i vibraciji. Vestibularni sistem registruje brzinu, snagu i pravac kružnog kretanja glave, osetljiv je na silu gravitacije (reguliše kretanje suprotno sili zemljine teže) i linearno kretanje (ubrzavanje i usporavanje). Različite vrste kretanja pružaju različite vrste vestibularne stmulacije, a sve su one važne za optimalno funkcionisanje vestibularnog sistema. Radi 24h dnevno jer sila Zemljine teže deluje neprekidno i utiče na sve što radimo.

Povezan sa drugim čulima, naročito sa vidom i glavni je organizator senzornog unosa. Informacije iz vestibularnog sistema služe regulaciji mišićnog tonusa i koordinaciji, reakcijama uspravljanja i održavanju ravnoteže, koordinaciji oko-ruka, stanju pobuđenosti, nivou pažnje, emocionalnom stanju.

Kod terminske dece na rođenju vestibularni sistem je potpuno zreo  i primitivni refleksi su funkcionalni, dok senzorna obrada višeg reda tek treba da se razvije kod novorođenčeta. Motorički razvoj vođen primitivnim refleksima postavlja odgovarajući okvir za razvoj senzorne obrade uključujući multisenzornu obradu i senzomotornu integraciju.

Vestibularna stimulacija i integracija primitivnih refleksa mogu pokrenuti multisenzornu obradu.

U zaključcima jednog od istraživanja je objašnjena uloga vestibularne stimulacije koja može da ima pokretačku multisenzornu i senzomotornu integraciju. Motorički razvoj vođen primitivnim refleksima, može da oblikuje receptivno polje multisenzornih neurona. Integracija primitivnih refleksa je preduslov za pojavu kortikalno kontrolisanih motornih reakcija.

Stimilansi vestibularnog sistema imaju veliki uticaj na iskustva beba, male dece ali i odraslih osoba. Kad god pomerimo glavu, receptori vestibularnog sistema primaju dodatne stimulacije dajući telu potrebne senzorne informacije. Roditelji brzo nauče da nežno ljuljanje u sporom ritmu umirije bebu dok je brzo i energično podstiče na aktivnost.

Jedan broj dece uživa u „grubim“ igrama sa svojim roditeljima, uglavnom sa očevima. Snažno ljuljanje ili bacanje u vazduh kod dece izaziva radost (visok nivo pobuđenosti), deca uživaju (pozitivan emocionalni doživljaj), mišići napeti (pojačan mišićni tonus) dok telo aktivno uspostavlja balans (reakcije uspravljanja i ravnoteže). Za to vreme čulo vida i vestibularni sistem rade zajedno i dete informišu o tome da li se kreće ono, tata ili se kreću zajedno.

Pre nego dođe do preplavljenosti vestibularnim stimulacijama očevi intuitivno postepeno umiruju dete usporavanjem pokreta i čvrstim držanjem u rukama, što za razliku od prethodnih pobuđujućeg ima smirujući efekat na dete i njegovo emocionalno stanje. Dete je postepeno sve opuštenije i oseća se sigurno, tonus mišića se snizio. Od nivoa aktivnosti, visoke pobuđenost, napetosti dete je došlo do smirenosti i relaksiranosti zahvaljujući stimulansima iz vestibularnog sistema.

Dete sa gravitacionom nesigurnošću preterano emocionalno reaguje na pokrete suprotne gravitaciji, u velikoj nesrazmeri sa mogućnošću pada. Silu teže koju većina doživljava kao nešto normalno, deca sa gravitacionom nesigurnošću doživljavaju kao pretnju svom opstanku. S obzirom da nemaju unutrašnji osećaj za pouzdanost gravitacije, mogu i najmanji pokret da dožive kao skok sa krova zgrade. Ne žele da se penju i spuštaju niz tobogan, da se ljuljaju na ljuljašci.

Zato vole da budu dole, da leže ili sede na podu, često u obliku slova W, čvrsto fiksiraju svoje telo da bi sprečili mogućnost pomeranja. Izbegavaju čak i najjednostavnije vežbe i dosta se uznemire kada moraju da se kreću naročito ako je to neočekivano za njih.

Kada sve dobro funkcioniše, vestiblarni sistem je glavni organizator senzornog unosa. Deca sa senzornim problemima često imaju slabe veze između vestibularnog i drugih senzornih sistema što znači da nemaju pouzdane senzorne informacije.

Posmatranje detetovog obrasca ponašanja koji nastaje kao rezultat procesa senzorne integracije daje uvid o senzoričkoj pozadini procesa samoregulacije. A jedan od najvažnijih zadataka mozga je da reguliše reakcije na senzorne nadražaje tako da stepen osetljivosti nervnog sistema bude u srazmeri sa intezitetom senzornih stimulansa kojima smo izloženi.

Snežana Milanović, dipl fizioterapeut

SI Baby terapeut, Marte Meo terapeut