Senzomotoričke aktivnosti kod proprioceptivne disfunkcije

Senzorna integracija je proces primanja i reagovanja na dolazne informacije iz sopstvenog tela i okruženja. Deca reaguju na stimulanse automatski, počinje kada dobije informacije od svojih čula, odgovarajući deo mozga ih obradi, integriše tako da dete može da odgovori na prikladan način.

Propriocepcija, jedan od osam senzornih sistema pomaže nam da imamo svest o tome gde se nalazimo u odnosu na okruženje. Receptori u našim mišićima, tetivama, zglobovima i drugim vezivnim tkivima daju informacije neophodne mozgu za koordinaciju pokreta krupne i fine motorike. Bez proprioceptivnog osećaja ne bi smo znali gde se nalaze različiti delovi našeg tela kada ne gledamo direktno u svaki od njih.

U Sensory Integration and the Child, Jean Ayres, Ph.D. kaže: „Ako proprioceptivni sistem ne funkcioniše optimalno, nije dovoljna da znamo šta naše ruke rade bilo bi teško da zakopčamo odeću, da izvadimo nešto iz džepa, zavrnemo poklopac na tegli ili da se setimo na koju stranu da okrenemo slavinu za vodu. Bez adekvatne propriocepcije iz trupa i nogu, bilo bi veoma teško da uđemo ili izađemo iz automobila, da se spustimo niz strme stepenice ili se bavimo nekim sportom.“

Ako proprioceptivni sistem ne prima ili ne interpretira informacije pravilno, onda je to proprioceptivna disfunkcija. Kada dete nepravilno obrađuje stimulanse iz okruženja ili sopstvenog tela, mogu da se pojave obrasci koji pokazuju senzorno „traženje“ ili senzorno „izbegavanje“ u ponašanju. Znaci koji ukazuju na to su:

• Često se igra previše grubo, nekada povređuje sebe ili druge
• Voli da nosi tesnu odeću / ne voli usku odeću
• Ne reaguje na dodir ili bol / izuzetno osetljivo na dodir, nekada reaguje povlačenjem
• Voli ekstremne igre, penje se jako visoko / izbegava ljuljanje i penjanje
• Uživa u glasnim zvucima / voli mirno okruženje
• Često dodiruje druge, nekada kao da „sve udara“
• Ne postavlja granice, nema svoj „lični prostor“
• Grize olovke, igračke, žvaće odeću
• Udara stopalima o podlugu kad hoda, gazi jako, skače
• Može da izbegava igru i kontakt sa drugima, traži „ugao“
• „Lepi“ se za roditelje ili druge bliske osobe
• Deluje nekoordinisano
• Ponekad deluje lenjo ili letargično
• Ima poteškoće sa stepenicama

Proprioceptivna disfunkcija se ispoljava na dva načina:

• Kao nedovoljna osetljivost (hiposenzitivnost), kada deca ne dobijaju dovoljno informacija iz proprioceptivnog sistema i nemaju dovoljno dobru svest o svom telu što može da dovede do ponašanja tzv senzornog „traženja“
• Kada deca primaju previše informacija iz proprioceptivnog sistema (hipersenzitivnost), izbegavaju bilo kakvu dodatnu stimulaciju iz okruženja što dovodi do proprioceptivne preosetljivosti, ponašanja  tzv senzornog „izbegavanja“

U praksi se srećemo sa velikim brojem dece koja su proprioceptivno hipo, imaju smanjenu osetljivost a često su i u „traženju“ proprioceptivnih senzacija. Mnoga od njih postaju emocionalno nesigurna u svoje akademske sposobnosti zbog izazova sa kojima se suočavaju u svojim svakodnevnim aktivnostima. Dete može da počne da izbegava igru sa drugom decom i da pokazuje znake niskog samopouzdanja. Strah od pokušaja bilo čega novog može dovesti do nezainteresovanosti za učenje.

Deca sa proprioceptivnom disfunkcijom nemaju dobar osećaj sopstvenog tela u prostoru zbog čega im je teško da mirno sede, usmeravaju pažnju, vizuelno pamte brojeve i oblike slova. Ako ne mogu da sede uspravno, ne možemo od njih očekivati da čitaju, pišu, rešavaju matematičke zadatke. Zbog toga često ustaju sa stolice i tako pokazuju znake ADHD-a. Težnja da dobiju prostornu svest, da zadrže telo mirnim, da se fokusiraju brzo ih umori jer njihov mozak radi prekomerno što utiče na spremnost za učenje. Ako dete ima loše držanje njegova sposobnost da zadrži verbalne informacije dok sedi u klupi varira u zavisnosti od toga da li je njegov um slobodan da primi tu informaciju.

Proprioceptivni sistem deteta trebao bi da je u potpunosti razvijen do polaska u školu (7-8 god). Sa proprioceptivnom disfunkcijom će izgledati nespretno, nekoordinisano sa lošim motoričkim sposobnostima a motorički razvoj je direktno povezan sa sposobnošću učenja.

Dete sa proprioceptivnom disfunkcijom može da pokaže znake kašnjenja u vizuelnoj obradi, što može da se zameni sa disleksijom ili drugim oblicima vizuelnih i verbalnih poremećaja

Propriocepcija može da se poboljša i razvije ako se detetu daju odgovarajuće vežbe i aktovnosti kroz dnevne rutine da bi se razvila svest o telu

Najbolji način da im se pomogne je davanje specifičnih senzornih inputa kroz specifične motoričke aktivnosti koje angažuju maksimalnu snagu (težak rad). Izvode se protiv sile zemljine teže ili otpora koji uključuje snažne kontrakcije mišića. Kratkotrajan veliki napor pomaže proprioceptivnom sistemu ali je dugotrajna teška aktivnost još efikasnija jer angažuje velike mišiće koji su odgovorni za držanje tela. Zbog njihove slabosti deca teško održavaju stabilnost pa često leže na klupi  u školi tokom časa što doprinosi smanjenju proprioceptivne aktivnosti i slabe posturalnu kontrolu. Vremenom mišići slabe a proprioceptivni sistem je sve sporiji.

Aktivnosti sa opterećenjem sprečavaju proprioceptivnu disfunkciju:

• kod dece koja imaju izbegavajuće ponašanje (proprioceptivno su hiper) stimulišu proprioceptivni sistem i pomažu u organizaciji senzacija u mozgu
• kod dece koja traže proprioceptivne nadražaje dovode do smirivanja i organizovanja hiperaktivnog i agresivnog ponašanja

Vežbe i aktivnosti „teškog rada“ koje pomažu razvoju proprioceptivnog sistema, regulisanju ponašanja i poboljšanju koncentracije i pažnje

Nošenje teških predmeta:

• ranac napunjen knjigama ili nečim teškim koji dete nosi na leđima dok obavlja neke poslove. Deca vrtićkog/školskog uzrasta treba da nose svoj ranac na leđima u odlasku u vrtić/školu i pri povratku kući
• obavljanje kućnih poslova (iznošenje smeća, usisavanje, nošenje namirnica iz prodavnice, iznošenje iz kola (mala deca mogu da nose paket sa pelenama ili neke lakše stvari umesto roditelja)
• guranje i povlačenje predmeta (stolica, mali sto, tabure, dečija kolica u prodavnici, u parku)
• čišćenje podova džogerom, metlom dvorište, skupljanje lišća i nošenje u korpi, čišćenje snega lopatom
• brisanje stola, poda krpom
• korišćenje elastičnih traka za rastezanje
• skakanje i preskakanje
• skakanje na trampolini
• preskakanje konopca
• penjenje na sprave u parku, penjanje na veštačkoj steni
• korišćenje tegova za zglobove tokom raznih aktivnosti
• otežani jastuci preko krila dok dete sedi za radnim stolom i uči
• teški pokrivači za umirivanje i uspavljivanje
• dete koje u vrtiću/školi ima teškoće u učenju može da leži na podu ili se nasloni na zid
• omogućiti deci da umesto za stolom pišu/crtaju na vertikalnim površinama tabli/štafelaju u ili iznad nivoa očiju
• kod kuće pranje prozora, brisanje ogledala, pranje/brisanje vrata, zidova

Dok dete izvodi ove aktivnosti obratiti pažnju koje ga smiruju a koje uzbuđuju ili previše stimulišu. Reakcije su individualne, a i za samo dete nekada ista aktivnost može da bude jednom smirujuća a drugi pobuđujuća. Praćenje i usmeravanje senzornog unosa će smanjiti proprioceptivnu disfunkciju.

Poznavanje senzornih preferencija i tolerancija deteta će biti ključno za pomoć u optimalnom razvoju njegovih senzornih sistema u cilju što bolje senzorne integracije.

Snežana Milanović, diplomirani fizioterapeut

SI Baby terapeut, Marte Meo terapeut