SAMOREGULACIJA – intrauterino

Svaki put kada u mozak stignu signali i proizvedu obrazac pobuđivanja, nastaje nespecifična pobuđenost u mozgu, koja se širi nao neki sve veći „nemir“. Ako se ta pobuđenost proširi na mreže u limbičkom sistemu koje su odgovorne za regulaciju telesnih funkcija, onda se javlja nered i u telesnim procesima kojima se upravlja sa tog mesta.

Ove telesne posledice se registruju u mozgu pa on pokreće lančanu reakciju koja na neki način funkcioniše kao „urgentna reakcija“ za ponovno uspostavljanje bar delimičnog reda u mozgu i telu. Ovom intervencijom se ne rešava stvarni problem u telu – nova percepcija koju nije moguće povezati sa postojećim znanjem. Na ovaj način je samo uspostavljen mir i stvoreni su preduslovi za ponovno razmatranje izvornog problema i iznalaženje načina za njegovo rešavanje.

Zahvaljujući određenoj percepciji taj novonastali obrazac pobuđivanja i dalje se zadržava u mozgu, ali sada se ne širi toliko na druga područja. Njega potom mogu prekriti drugi, već nastali obrasci povezivanja i na osnovu njih nastali obrasci pobuđivanja.

Mozak pri tom pokušava da donekle uskladi taj novi obrazac percepcije sa već postojećim. Kada se uspe u aktiviranju takve slike sećanja u koju se nova slika percepcije donekle uklapa, napetost i nemir donekle nestaju. Opuštanje se kao talas širi celim mozgom i aktivira određene grupe neurona koji na svojim završecima otpuštaju određene transmitere. Sa jedne strane oni pojačavaju unutrašnju harmonizaciju (endogeni opijati, endorfini, enkefalini…) dok sa druge strane doprinose i učvršćuju uhodavanje novih neuronskih veza koje učestvuju u stvaranju novih proširenih obrazaca pobuđivanja (kateholamini kao što je dopamin, noradrenalin, endorfini, vazopresin i ostali neuropeptidi).

Šta nerođene dete oseća kada u njegovom mozgu dođe do takvog iskustva još se ne zna, ali već po rođenju svako dete se sreće sa brojnim novim percepcijama. To se pogotovo odnosi na period kada senzorni sistemi započinju da promene u spoljnjem okruženju prenose u vidu signala mozgu. Na taj način već formirani obrasci pobuđivanja verovatno se i pre kao i nakon rođenja povezuju sa već utvrđenim obrascima i čuvaju kao novo iskustvo.

Mozak još nerođenog deteta „uči“ tokom svog razvoja da se prilagodi određenom nivou pobuđenosti. U slučaju konstanto povišene pobuđenosti, on stvara sinapse koje više inhibiraju, a manje pobuđuju, povišava pragove za aktivaciju. Što se mozak više prilagođava tom stanju to će više trajno ostati zavistan od stanja pobuđenosti koje taj poremećaj izaziva.

Ako se nivo pobuđenosti kasnije snizi i postane „normalniji“ (trudnica je pod manjim stresom ili je dete nakon porođaja manje izloženo tom uticaju), nedostatak toga što je do tada bilo prisilno i na šta se mozak do tada navikao – opet će biti „poremećaj“.

Dete u tom slučaju pokušava da ponovo uspostavi taj njemu dotada poznati nivo pobuđenosti, vlastitim aktivnostima počinje da „proizvodi“ tačno onu količinu nemira, koju je upoznalo kao „normalno stanje“. Tako je moguće da će se pretvoriti u „nemirno dete“ i nekada je teško ugasiti taj nagon za proizvodnjom unutrašnjeg nemira koji je nastao zbog prilagođavanja u razvoju mozga u prenatalnom periodu.

Snežana Milanović, dipl fizioterapeut

SI Baby terapeut, Marte Meo terapeut