RANA INTERAKCIJA

Proučavanje interakcije – Posmatranje i analiza interakcija roditelj-odojče imaju prilično kratku istoriju.

Sam pojam „interakcija“ prvi je upotrebio Boulbi u čuvenom tekstu The Nature of the Childs The to His Mother, objavljenom 1958 god. Po njegovom mišljenju, sisanje, vešanje, hvatanje, plakanje i osmehivanje su osnovni urođeni modaliteti interakcije i vezivanja za majku.

Etološka posmatranja

Naglasak na bliskom posmatranju, izveden iz proučavanja životinja, učinio je da istraživači razumeju ulogu koje odojče ima u izazivanju materinskih odgovora kod majke (plakanjem itd) naglasak se stavlja pre na aktivnost nego na bespomoćnost, na ponašanja koja podstiču na odgovore pre nego na pasivnost.

U ovom svetlu odojče se može posmatrati kao aktivan učesnik u oblikovanju odnosa sa roditeljem. Slična posmatranja dovela su do saznanja da odojčad sama sebi stvaraju gratifikaciju (NAGRADU), što je podstaklo opažanje odojčeta kao činioca u odnosu sa izvesnim stepenom nezavisnosti.

Ključne faze su periodi u kojima kod odojčeta i roditelja postoji visok nivo energije da se prihvate znaci koje oni jedno drugom nude, kao i za uzajamno prilagođavanje. Prvi sati po rođenju kao i drugi periodi u kojima su promene brze, mogu se posmatrati kao „ključne faze“.

Pojava „utiskivanja“ izvodi se iz Lorencovih posmatranja guščića koji odmah pošto se izlegu prate i izrazitije pamte sve znake koje su primili od roditeljske figure. Urođeni mehanizmi oslobađanja  predstavljaju urođene, nasledne reakcije, a njih pokreću odgovarajući znaci koji potiču od roditelja.

Ovi etološki termini opaženi prilokom proučavanja odnosa majka-odojče kod životinja, bili su korišćeni da bi unapredili razumevanje najranijeg ljudskog detinjstva.

Hajdn je ukazao na to da opis interakcija mora uključivati ne samo ono što partneri rade, već i kako to rade – pošto kvaliteti ljudskih interakcija mogu da budu važniji od toga šta se dešava.

Etološke studije takođe ukazuju na neophodnost da se opiše kako ove interakcije tokom vremena prave obrasce, tj da se opiše njihova apsolutna i relativna učestalost, odnosno kako utiču jedna na drugu.

Interakcija u kontekstu

Savremenije studije interakcije roditelj-dete, pomerile su se sa analize molekularnih ponašanja i izdvojenih vremenskih jedinica ka globalnim i kontekstualnim pristupima. Kada su pojedinačni oblici ponašanja prikupljeni, obrasci ponašanja i odgovori počeli su da dobijaju značenje.

Obrasci ponašanja roditelja mogu se shvatiti kao stimulans, a obrasci ponašanja odojčeta – kao odgovor.

Ako se umetnu u posebne faze interakcije (kao i u emocionalne reakcije svakog od učesnika), ponašanja dobijaju posebno značenje. Na pr interakcija može da bude izdeljena na periode početka, regulacije, održavanja i završetka.

Isto ponašanje u svakom od ovih perioda ima različito značenje. Stoga interakcija mora da bude shvaćena kao proces, sa ciklusima uključivanja i isključivanja. U svakom ciklusu ponašanja može da bude označeno po kvalitetu – kao intruzivno, recipročno, empatijsko ili nasilno.

Proučavana je i komunikacijska dimenzija interakcije. Ponašanje može da bude shvaćeno kao signal koji određuje odgovor partnera. Svaki od partnera koristi izraze lica, igru i visinu glasa kao pokazatelje. Jačina ispoljavanja afekta ima komunikacijsku vrednost. Ove poruke imaju dva aspekta: sadržajni i regulacioni. Sadržajni ukazuje na događaj ili objekt i sličan  je onome što je nazvano „saopštenje“ (report).

Regulacioni aspekt sadrži informacije o tome koliko partner prihvata, odbija ili modifikuje aktuelno stanje interakcije. To je metakomunikacija, tj komunikacija o komunikaciji.

Mada svaki gest ili izraz predstavlja oblik komunikacije, uvremenjenost i osetljivo grupisanje oblika ponašanja govore više od samih ponašanja. Na pr majka će se nagnuti nad bebom, posegnuti za njenim ekstremitetima koji se klate, držaće bebu za zadnjicu, obaviće je „omotačem“ koji se sastoji od njenog intezivnog pogleda i nežne vokalizacije. Od ovih pet obrazaca ponašanja, ona će pojačati jedan, svoj glas, da bi pobudila odgovor.

Kako se njen glas nežno pojačava, tako odojče odgovara obrascem ponašanja – opušta celo telo, crte lica postaju mekše, intezivnije gleda u nju, nežno „guče“. Obrazac ponašanja majke koji prati njenu vokalizaciju važan je za izazivanje odgovora koliko i sam glas. Beba mora da bude „kontejnirana“ da bi pratila majku.

Majka takođe mora da nauči sistem obrazaca svoje bebe. Kapacitet majke da svojim ponašanjem formira omotač kako bi kontejnirala bebu, odražla kod nje stanje pažnje i omogućila neophodne ritmove pažnje-povlačenje postaje od kritičnog značaja za bebinu sposobnost da komunicira.

Pored toga, postaje važna i sposobnost da se zamene uloge. Ako majka može da ostvari očekivanje ili predvidljivost zahvaljujući kome će beba moći da nauči da  li je neki od znakova važan ili nevažan, obezbediće neophodnu osnovu za učenje kako da s njim komunicira.

Neverbalna komunikacija zahteva od odojčeta izvestan stepen kontrole nad neuromotornim i psihofiziološkim sistemima. Odojčad moraju biti u stanju da budu budna i da duže vreme usmeravaju pažnju na kognitivne i afektivne znake iz spoljne sredine. U isto vreme moraju poznavati sebe u dovoljnoj meri kako ne bi bila preplavljena stimulansima iz spoljne sredine. Svojim razvojem centralni nervni sistem podstiče odojčad da ovladaju sobom i svojim svetom. Kada dostignu jedan nivo ovladavanja, potrebna im je neka vrsta homeostaze – sve dok ih nervni sistem ne pokrene ka sledećem nivou.

Nova neravnoteža stvorena razvojem nervnog sistema uvek narušava unutrašnju ravnotežu. Za svaki od tih koraka roditelji moraju ponovo da se prilagođavaju, iznalazeći novi, adekvatniji način ostvarivanja interakcije.

Snežana Milanović, dipl fizioterapeut

SI Baby terapeut, Marte Meo terapeut