PREKOMERNO PLAKANJE – razne teorije

Objašnjenja prekomernog plakanja:

Gastrointestinalna teorija (Ilingworth, 1954) kaže da beba plače jer ima bolove u području abdomena. Termin kolike se odnosi na abdominalni bol ali postao je sinonim za plakanje zbog raširenog uverenja da kad god dete plače bez vidljivog razloga ima grčeve koji su posledica nezrelih creva.

Interesantno je da deca sa grčevima jako dobro fizički napreduju. Bez obzira na količinu plakanja, ta deca dobijaju u proseku više na težini (Spock, 1976).

Istraživanja su pokazala da deca koja prekomerno plaču nemaju gastrointestinalne teškoće i da mnoga starija deca i dalje plaču iako su creva u međuvremenu sazrela. Jedno od novijih istraživanja pokazuje da ne postoji nikakav uticaj ishrane na funkcionisanja sistema za varenje.

Alergijska teorija pretpostavlja da su deca alergična na kravlje mleko. Kada su 32 bebe sa 4 nedelje pilo sojino mleko, nije došlo do smanjenja niti učestalosti plakanja (Barr i sar. 1987).

Kod neke dece postoji alergija na kravlje mleko ili neke druge sastojke hrane ali u većini slučajeva to nije uzrok prekomernog plakanja.

Psihosocijalna teorija pretpostavlja da deca plaču jer im njihove majke na pružaju dovoljno ljubavi, pažnje ili poverenja, ili zato što su anksiozne, neprijateljski nastrojene prema njima.

Iako je u nekim istraživanjima nađena povezanost između anksioznosti  majke i količine plakanja bebe, verovatnije je da je prekomerno plakanje posledica a ne uzrok.

Aletha Solter (2001) u svom biopsihološkom objašnjenju prekomernog plakanja govori o dva razloga:

Prvi ima primarnu funkciju i svrha mu je komunikacija deteta sa roditeljima kako bi prenelo poruku da je gladno, da želi kontakt ili da mu se promeni položaj.

Dete plakanjem ukazuje na svoje potrebe, dužnost roditelja je da što pre odgovore i zadovolje njegovu potrebu.

Druga uloga plakanja ima ulogu oslobađanja mehanizma stresa. Plakanje omogućava detetu otpuštanja bola i napetosti koje je iskusilo u fizičkoj ili emocionalnoj napetosti, stresu ili traumi.

Plakanje odstranjuje hemijske produkte iz tela koji su se nakupili u stresnoj situaciji i time telu omogućava obnavljanje hemijske ravnoteže nakon što je stresni događaj prošao.

Proučavanje biohemijskog sastava ljudskih suza pokazalo je da suze uzrokovane emocijama imaju veću količinu proteina i prisutnost hormna i neurotransmitera koji nastaju u organizmu prilikom stresnih situacija, od onih nastalih zbog na pr hemijskom iritacijom. Ti sastojci pomažu ljudskom organizmu pri adaptaciji na stres. Po prestanku stresne situacije njihov nivo opada.

Svrha plača je odgovor na stres na način da se suzama organizam oslobodi sastojaka koji su nastali kao odgovor na stres. Merene su fiziološke promene tokom plakanja kod odraslih i nađeno je da se plakanjem snižava krvni pritisak, srčani ritam i telesna temperatura, što za rezultat ima sinhronizaciju moždanih talasa.

Zaključak različitih bioloških istraživanja je da plakanje služi smanjenju napetosti i time doprinosi fizičkom  i psihičkom zdravlju. Iako beba u prvim nedeljama ne plače sa suzama, ona se tokom plakanja znoji i time izlučuje nakupljene hormone stresa putem znojnih žlezda.

Prema Alethi Solter, kako je na bebu uticao i stres majke za vreme trudnoće, da je tokom rađanja doživela traumu, te da je taj rani period inače stresan, deca u prvim mesecima života prekomerno plaču da bi se rešila fiziološka napetost, izlučila iz organizma hemijskih elemenata koji su nastali za vreme stresa, da bi organizam povratio svoju hemijsku ravnotežu.

Prema sistemskom psihobiološkom modelu (v. Hofacker i Papušek, 1998) sposobnost samoregulacije bebe razvija se u kontekstu roditeljske koregulacijske podrške koja nadomešta njegove još nerazvijene sposobnosti pri regulaciji uzbuđenja, samosmirivanja i uspavljivanja.

U tom kontekstu prekomerno plakanje može uticati na roditeljske intuitivne sposobnosti i pojačanim disfunkcionalnim odnosom majke i deteta. Što duže ti disfunkcionalni obrasci traju, veće je verovatnoća da postanu automatizovani i rigidni.

Keefe i sar. (1996) objašnjavaju neutešno plakanje posledicom razvojnog poremećaja spavanja u kome dolazi do kašnjenja ili smetnje u bioritmičkoj organizaciji bebe koji dovodi do ciklusa budnosti i spavanja.

Mnoga istraživanja su našla povezanost između spavanja i plakanja.

Neutešno plakanje se češće javlja kod beba koje manje spavaju, imaju kraći period sna, imaju problem sa uspavljivanjem i ima lošu organizaciju budnosti i spavanja. Slična povezanost između raspoloženja i spavanja nađena je i kod odraslih.

Novija teorija o fiziološkoj nezrelosti bebe prema navodima Eisenberga i sat (1996) tumači da je plakanje normalna pojava kod beba – sva deca plaču, a grčevi su samo ekstremni oblik tog normalnog plakanja.

Jedno od objašnjenja je i da nezreli nervni sistem deteta još nije naučio da kontroliše neželjeno ponašanje, pa beba zato plače.

Prema Eisenberg i sar. (1996) najprihvatljivija je teorija koja tvrdi da beba koja obično ne plače puno ima ugrađen mehanizam blokiranja koji isključuje podražaje, omogućavajući im pri tom spavanje i hranjenje u miru, ne pridajući puno pažnje okolini.

Krajem prvog meseca života (kada obično krenu grčevi) taj mehanizam nestaje i beba postaje žustrija, budnija i više zainteresovana za svoju okolinu. Bombardovana podražajima tokom celog dana (vizuelni, zvuci, mirisi) i u nemogućnosti da se isključi kada započinje preopterećenje, rane večernje sate beba dočeka u stanju preopterećenja i prevelike stimulacije.

Rezultat je neobjašnjvo plakanje i u ekstremnim uslovima grčevi. Vremenom kada dete ima tri, četiri, nekada pet meseci, beba stiče sposobnost isključivanja iz okoline pre preopterećenja i tada dolazi kraj grčevima.

Vezano za okolinu, jedan od faktora koji verovatno deluje na pojačanje grčeva iz razloga koji nije objašnjen je dim cigareta. Što ima više pušača u kući, to je veća verovatnoća da će dete imati grčeve i da če oni biti jači.

Primenom (MR) savremene tehnike magnetne rezonance, istraživači su posmatrali odgovore u mozgu beba ranog uzrasta na senzorne stimulanse – mirise i to doveli u vezu sa pojavom prekomernog plakanja.

U grupi zdrave novorođenčadi koja su dojena i u uzrastu od 6 nedelja razvila ponašanja prekomernog plakanja, uočena je aktivacija u olfaktornim područjima mozga za razliku od grupe beba koja nije imala ova ponašanja. Takođe je primećena aktivacija u područjima mozga za koja se zna da su odgovorna za senzornu integraciju kod beba koje su imale „kolike“(jake grčeve), na koje su reagovale prekomernim plakanjem.

Ovo istraživanje je dalo novi uvid u patofiziologiju pojave prekomernog plakanja, uočeno je da ubrzo nakon rođenja CNS beba sa „jakim grčevima“ ima veću reaktivnost na senzorne stimulanse nego kod njihovih vršnjaka koji nemaju „kolike“.

Ova rana osetljivost objašnjava 48% njihovog ponašanja u vidu prekomernog plakanja u 6 nedelji života. Obrasci aktivacije mozga olfaktornim stimulansima novorođenčadi sa kolikama, pored olfaktornih uključuje i područja mozga odgovorna za bol, emocije i samoregulaciju.

Ova studija povezuje saznanja iz različitih područja gastroenerologije i bihevioralne psihologije i može da pomogne zdravstvenim radnicima u definisanju strategija za savetovanje porodica.

Snežana Milanović, dipl fizioterapeut

SI Baby terapeut, Marte Meo terapeut