POROĐAJ – Zadatak na rođenju

Majka se ne rađa kao majka – materinstvo se mora naučiti kao i nošenje trudnoće

Ukoliko iskustvo porađanja shvatimo kao putovanje, tada pripreme za porođaj odgovaraju planu puta, koji budući roditelji pripremaju korak po korak.

Tokom 40 nedelja trudnoće rast fetusa odvija se istovremeno sa razvojem majčine slike o bebi. Kada se beba rodi majka je već odavno pripremljena da prevlada:

• Šok zbog anatomskog razdvajanja

• Adaptaciju na odojče

• Novi odnos koji će kombinovati njene potrebe i fantazije sa potrebama i fantazijama odvojenog bića

Rođenje je za dete isto toliko naporno koliko i za majku. Za dete se praktično sve menja, celokupna fiziologija, ceo svet okolo je potpuno drugačiji.

Sva čula deteta se moraju navići na sasvim druge uslove, ono više ne lebdi u toploj plodovoj vodi, već je okruženo mnogo hladnijim vazduhom. Sve je mnogo glasnije i čuju se novi zvuci koji više nisu prigušeni plodovom vodom i zidom materice, dečije uši su izložene nečemu sasvim novom.

Relativna tama unutar materice zamenjena je jakim svetlom novog sveta, sa kojim dete mora da se suoči, njegov vidni sistem mora da se adaptira na nove uslove. Čak i čula mirisa i ukusa dobijaju sasvim nove informacije. To znači da se svi čulni organi moraju adatirati na nove uslove. Do još većih promena dolazi na nivou telesnih procesa novorođenčeta. Celokupan metabolizam organizma se menja i odvija na drugom nivou.

Po presecanju pupčane vrpce dete mora samo sebi da obezbeđuje kiseonik putem disanja. To znači da svi unutrašnji organi moraju da se adaptiraju na drugačiji funkcionisanja. Isto se događa i sa ishranom, dete mora dosta da se potrudi kada je gladno. Nema više automatskog zadovoljenja potreba kao u materici.

Pored promena na fizičkom dolazi i do promena na psihičkom nivu, iz “večitog sada” u materici, postepeno dolazi do uspostavljanja onoga što možemo da opišemo kao čulo za vreme, a iz predstave da postoji samo ono čega smo u datom trenutku svesni polako se razvija predstava o prostoru.

Reprezentacije iskustava kasnije će dovesti do razvoja mišljenja, ali do tada će proći dosta vremena. Sve što se dešava nakon rođenja je nešto sa čim dete mora da nauči da se nosi. Samo rođenje i tok porođaja su još jedan značajan izvor straha, jer je dete u stanju da doživi i oseti svoje rođenje.

Neko je jednom opisao rođenje deteta kao “svakodnevno čudo”.

Rođenje ne deluje kao nešto neobično, najzad svako od nas se rodio. Međutim, uprkos tome ono je toliko složen proces da ga ništa od onoga što možemo da zamislimo ne može sasvim predstaviti.

Dete raste 9 meseci u materici, okruženo toplom i hranljivom plodovom vodom, pokreće se i upoznaje svoju okolinu. Kako raste i postaje zrelije sve više zna o svojoj okolini. Polako u materici postaje sve više tesno, a onda odjednom započinju čudni ritmični pritisci i potiskivanje.

Strah se nekada pretvara u bes. Dete zatim biva potisnuto u još tešnji kanal, koji izgleda kao da nema izlaza, dobija osećaj bezizlaznosti. Zatim se pojavljuje otvor kroz koji dolazi nepojmljivo jarko svetlo, iako izgleda nemoguće proći kroz taj otvor, dete uspeva u tome sopstvenim naporom i uz tuđu pomoć.

Rađanje koje nije tako nežan proces, predstavlja stres kako za majku tako i za dete. Sa stanovišta deteta rođenje je skoro uvek šok. Shvatanje rođenja kao centralne trauma u našem životu zavisi i od metode porađanja koje se primenjuju.

Kada trenutak porođaja dođe, majka mora da bude spremna da stvori novu vezu i da bude izuzetno prijemčiva za stanje potpune uključenosti u kome majka postaje sposobna „da se stavi na bebino mesto“.

Među inpresivne zadatke sa kojima se majka suočava pri rođenju deteta spadaju:

• Nagli prekid osećaja stopljenosti sa plodom, kao i fantazije celovitosti i svemoći koje je podstakla trudnoća

• Prilagođavanje na novo biće koje izaziva osećaje stranosti

• Želje za imaginarnim (savršenim) detetom i prilagođavanje na osobine svoje konkretne bebe

• Prevladavanje strahova od povređivanja bespomoćnog deteta

• Uči se da toleriše i da uživa u ogromnim zahtevima koji se pred nju postavljaju zbog potpune zavisnosti bebe, ona pre svega mora da izdrži bebine jake oralne žudnje i da ih gratifikuje (nagradi) svojim telom.

Sve ovo predstavlja ogroman psihološki preokret. Majka mora da prođe kroz potpunu „reorganizaciju“, njeni raniji položaji, veze, slika o sebi – sve je predmet promene.

Dok majka doživljava radost rađanja, dete prolazi kroz izuzetno težak period. Kod deteta se sve menja, čitava njegova fiziologija i biohemija. Iz sigurnog okrilja tela majke, dete izlazi kroz uzani kanal boreći se sa “nedostatkom vazduha”, prostora, topline, mekoće i prijatnog mraka i susreće se sa jakom svetlošću, hladnoćom, bukom. Ovo iskustvo mnogi nazivaju “traumom rođenja”.

Iako su samo neke od pretpostavki  u vezi prenatalnog života, samog rađanja i postnatalnog perioda dokazane, dok je većinu verovatno teško ili nemoguće dokazati, period razvoja od samog začeća i sam porođaj nikako ne treba zanemariti jer je od velikog uticaja na budući razvoj deteta.

U trenutku rađanja se susreću različiti senzorni i motorički programi novorođenčeta i snažne fantazije roditelja i traže novu ravnotežu.

Novorođenče je opremljeno svim složenim čulnim i motornim ponašanjima. Bebe su kompetentne odmah nakon rođenja, ne samo da su svesne okruženja već pokazuju i spremnost da se sa njim susretnu.

Snežana Milanović, dipl fizioterapeut

SI Baby terapeut, Marte Meo terapeut