POREMEĆAJI SPAVANJA – Terapijski pristup

Bebe se razlikuju u organizacji budnosti – bebe koje se lako pobuđuju imaju veći poremećaj spavanja i fragmentaciju spavanja, odnosno rascepkano spavanje. Slično stanje pokazuju bebe koje su u stresnim situacijama što govori o povezanosti prekomernog plakanja i stanja stresa.

Papoušek (1985) navodi da se u kliničkom uzorku dece starije od 3 meseca često radi o nezrelosti regulacije spavanja i budnosti, trajanju faze uspavljivanja i skraćenju ili kasnom nastupanju noćnog sna.

Prema modelu Munhenskog savetovališta za decu koja prekomerno plaču kod poremećaja spavanja cilj je individualno prilagođen program potrebama roditelja i usmeren na uspavljivanje i spavanje deteta u svom krevetu i sobi.

Na osnovu ispunjenog dnevnika spavanja dobijaju se informacije o trajanju uspavljivanja, potrebnoj pomoći pri uspavljivanju, dužini neprekidnog sna i količini buđenja tokom noći. Ove informacije važan izvor podataka za dobijanje uvida u interakciju roditelj-dete tokom odlaska u krevet, a ne mogu se dobiti direktnim opažanjem. Na ovaj način se mogu analizirati roditeljske i detetove strategije umirivanja, pri čemu je važno podržati razvijanje strategija detetovog samoumirivanja kako bi naučilo da se prepusti sopstvenoj potrebi za snom.

Roditeljima se daju informacije o razvoju i navikama spavanja (pravilima uspavljivanja, ritualima kod uspavljivanja izvan kreveta), primeni pravila u fazi uspavljivanja kao i noćnom ponovnom uspavljivanju..

Za vreme noćnog buđenja, provera deteta se ne sme zameniti stavom pusti ga da plače. Detetu je važno da zna da nije ostavljeno samo, a redovna provera da je sve u redu i potvrđivanje sigurnosti od korsti je i detetu i roditeljima. Smireni roditelji koji veruju da dete može samostalno da zaspi, podržava razvoj njegovih samoregulacijskih sposobnosti.

Plakanje deteta prilikom uspavljivanja i ostavljanje samog u krevetu protest je protiv kršenja ranije stečenih navika i pokušaj ponovnog sticanja onoga na šta je već naviklo. Sa roditeljima je potrebno razgovarati o njihovim osećanjima nesigurnosti i straha od greške, straha da će dete takvim postupkom roditelja imati doživotne traume. Ne treba zanemariti ni strahove roditelja od samoće, mraka ili loših doživljaja koji znaju da se pretvore u preteranu brigu za dete, a mogu da proizađu iz prevelike brige iz straha.

Često sami roditelji imaju problem u postavljanju granica prema svom detetu. Loši partnerski odnosi mogu da se ogledaju u velikoj potrebi za blizinom i željom za stapanjem sa detetom. Time dete često ispunjava prazninu, a sam problem spavanja odvraća partnere od težih problema koji postoje Papoušek (2002).

Za intervenciju je potrebno utvrditi raspored spavanja, rutinu menjanja pelena i spavanja, kakvo je okruženje i prirodu poremećaja sna. Takođe je važno isključiti medicinske ( refluks, alergije, sleep apneja, izbijanje zuba) i predominantne psihološke razloge (roditeljski konflikt, ekstremno pitanje dijadične separacije).

Utvrditi na koji način senzorni sistemi utiču na detetovu sposobnost da zaspi, kako utiču na njegovu samoregulaciju. Najčešći razlog što deca ne mogu da se uspavaju je da su previše umorna.

Spavanja je fiziološki proces i određen biološkim satom i hormonskim reakcijama. Kada je dete previše umorno i pokušava da zaspi, dolazi do hemijske reakcije. Ako je preumorno oslobađaju se kortizol i adrenalin koji otežavaju detetu da zaspi, a i kada zaspi, najčešće se brzo budi. Zato bebu treba staviti da spava pre nego to nastane preplavljenost senzornim stimulansima i pojavi se umor.

Dati prednost noćnom u odnosu na dnevno spavanje, neka deca zamene noć i dan zbog prevelikog senzornog nadražaja tokom dana.

Snežana Milanović, dipl fizioterapeut

SI Baby terapeut, Marte Meo terapeut