PONAŠANJA USLOVLJENA SENZORNIM PROCESIRANJEM

Roditelji i pedijatri su oduvek brinuli kako da aktiviraju ili uteše malu decu različitog temperamenta. Od samog rođenja pa na dalje kako rastu brzo postajemo svesni individualnih razlika u ponašanju i njihovog kapaciteta da se sami izregulišu u situacijama kada je nešto teško.

Pored genetskih predispozicija u pozadini su nevidljivi procesi koji se odvijaju i utiču na ponašanje deteta kada treba da savlada zahteve okruženja. Dete mora da ume da se nosi sa izazovima koje čine odrasli, deca, različiti stimulansi koji dolaze u vidu dodira, zvukova, mirisa, ukusa, raznih oblika kretanja. Mnogi već od prvih dana po rođenju pokazuju teškoće kada treba da se uspavaju, da jedu, da se smire nakon plakanja.

Neke porodice i kulture lako prihvataju i podržavaju individualne razlike kod male dece dok drugi nastoje da aktivno kontrolišu ponašanje dece naročito ako su u grupama (više dece u porodici ili grupe dece u jaslicama i vrtićima).

Skorija istraživanja dečijeg razvoja omogućavaju nam da bolje razumemo procese koji se odvijaju u pozadini ponašanja svakog deteta a koji se tiču fizičke i socijalne sredine koja ih okružuje. Saznanja o načinima na koje ljudska bića prepoznaju senzacije i organizuju senzorne informacije kako bi prevazišli svakodnevne izazove su nas dovela do razumevanja senzorne integracije i njenog uticaja na individualne razlike kod beba, male dece, tinejdžera i odraslih.

Svako dete ima jedinstveni način kako prima informacije putem svojih čula koje dolaze iz njegovog tela i okruženja. Taj obrazac predstavlja individualni profil senzornih preferencija i tolerancije.

Posebno treba obratiti pažnju kako se nosi sa senzacijama koje su podržane senzornom integracijom a koje dolaze preko somatosenzornog sistema (taktilni, proprioceptivni  i vestibularni sistem). Senzorna integracija je proces organizacije senzacija koje dolaze kako iz našeg tela, tako i iz našeg okruženja, u cilju adaptacije.

Neka deca istražuju svoje okruženje i samostalno savladavaju izazove bez problema. Drugi izgrađuju sopstvene kapacitete uz pomoć odraslih. Jednom broju dece je potrebo puno asistencija u prevazilaženju teškoća senzornog procesiranja da bi dostigli nivo samoregulacije neophodan za kvalitetnu interakciju sa okruženjem.

Posmatranjem plača novorođenčadi istraživači su prepoznali ponašanje uslovljeno senzornim procesiranjem i opisali kako novorođenčad i mala deca primaju i modulišu senzorne informacije.

Pobuđenost, pažnja, emocije i akcija su u korenu regulacionog ponašanja beba i male dece.

Sva ova stanja su rezultat procesa senzorne integracije i zahtevaju određen nivo sposobnosti samoregulacije. Svako od navedenih stanja ima višestruki uticaj na ostale procese. Sposobnost deteta da reguliše stanje pobuđenosti, omogućava mu da se fokusira, da ima pažnju i da organizuje aktivnost.

POBUĐENOST (uzbuđenje) je sposobnost bebe da održava budnost i prelazi iz jednog stanja u drugo (pospanost – spavanje – puna budnost). Istraživači Berg i Berg (1979) i Brazelton (1984), među prvima su identifikovali i opisali šest posebnih stanja: dubok san, lagan san, dremka, mirno budno stanje (puna pažnja bez pokreta tela), aktivno budno stanje (manja pažnja sa pokretima tela) i plakanje. Kretanje i druge fizičke manifestacije kod male dece mogu da budu interpretirane kao nespretnost ako je dete pod stresom ili u „aktivnom stanju“. Odrasli takođe mogu da imaju sličan fenomen. Kada posmatramo dete i imamo bilo kakvu sumnju kada je u pitanju detetov razvoj, važno je uzeti u obzir i njegovo stanje pobuđenosti/uzbuđenja.

PAŽNJA je sposobnost selektivnog fokusiranja na željeni stimulans ili zadatak. Većina dece je u stanju da održi fokusiranu pažnju kada su u mirnom budnom stanju. Ali deca za koju kažemo da su „stalno aktivna“, najčešće imaju pažnju samo kada su u takvom stanju. Za njih u školi kažu da su nemirni na času, „ne paze“, ali kada ih učiteljica nešto pita uvek znaju odgovor. Mnogo faktora utiče na sposobnost održavanja i kvalitet pažnje, ali je najvažnija sposobnost održavanja određenog optimalnog nivoa budnosti.

Kada razmišljamo o pažnji iz senzorne perspektive, važno je prepoznati da li postoje određene preference. Jedno dete se smiruje dok gleda u vrtešku iznad kreveca (vizuelni stimulans), ili ga umiruje muzika, majčin glas (auditivni stimulans). Ali ako se ova dva, vizuelni i auditivni stmulans kombinuju, gleda u majku dok mu ona peva ili se vrteška pokreće i istovremeno se čuje muzika, dete može da bude prestimulisano.

Kod neke dece može da se dogodi da počnu aktivno da izbegavaju gledanje oči u oči. Roditelji nesvesno tada menjaju položaj deteta, okreću ga od sebe misleći da dete više voli da gleda ono što je u prostoru. Dugoročno ovo može da dovede do toga da dete ne ostvaruje kontak sa ljudima pogledom, da se više usmerava na predmete i da vremenom razvije „autistično ponašanje“. Nasuprot tome, dete kome treba puno senzornih informacija da bi uopšte osetilo okruženje, biće nepažljivo u mirnim/tihim situacijama.

EMOCIJE – emocionalna komponenta ponašanja zavisi takođe od senzorne integracije. Senzorna informacija često dovodi do emocionalne reakcije što nam govori kako dete subjektivno doživljava specifična senzorna iskustva. Dete može da se smeje dok se ljulja ili se brzo kreće, drugo se rasplače kada čuje iznenadnu buku (fizičko okruženje).

Sa druge strane emocije se javljaju i u socijalnim interakcijama koje takođe uključuju senzorne informacije. Mama svoju bebu često ljubi i mazi ili nosi u naručju, aktivno se sa njom igra. Ako dete ne može da toleriše neke od senzornih stimulacija, odnos majke i deteta može da bude narušen. Neke bebe ne vole „lagane dodire“ (taktilne stimulacije)  ili ne vole da ih mama drži u naručju (proprioceptivne) ili da ih nosi (vestibularne stimulacije). Deca koja imaju teškoću da kontrolišu svoje reakcije često imaju nedovoljnu ili preteranu reakciju na senzorne stimulacije, što kod male dece ima veliki uticaj na proces povezivanja sa roditeljima.

Taktilno preosetljiva deca se ukoče (odbrambena reakcija) kada ih neko mazi ili ih uzme u ruke. Roditelji to tumače kao da ih njihovo dete „ne voli“. Nesvesno roditelji ne uzimaju često dete, udaljuju se od njega da se ne bi uznemirilo u bliskom kontaktu.

Teškoćama u organizaciji senzacija iz sopstvenog tela i okruženja decu ometa u istraživanju prostora i povezivanju sa ljudima. Može da se dogodi da nedovoljno razviju sposobnost emocionalnog izražavanja za njihov uzrast.

Deca sa problemima u senzo-motoričkoj modulaciji imaju teškoće da se igraju, igra može da im bude teška jer mogu da se osećaju anksiozno pa se čuvaju ili izbegavaju aktivnost.

AKTIVNOST je sposobnost da se angažujemo u adaptivno usmerenom ponašanju. Iako su motoričke sposobnosti ključne za izvođenje aktivnosti, igra je puno kompleksnija od samog izvođenja pokreta. Da bi se dete uspešno igralo mora da je sposobno da stvori cilj igre i da iz više sekvenci stigne do efekta koji želi. Sa stanovišta senzorne integracije, igra (akcija) zavisi od interakcije deteta i njegovog okruženja.

Prepoznavanje individualnih razlika, senzornih preferencija i tolerancija može da nam pomogne u pronalaženju načina da stvorimo balans između zahteva okruženja i detetovih sposobnosti da prevaziđe te zahteve, jer samo balans će dovesti do zdravog razvoja i procesa učenja.

Senzorno integracijski problemi mogu da se jave kod dece sa već dijagnostikovanim stanjima, kod prematurusa, kod dece koja su prenatalno izložena medikamentima, sa sindromom infantilnih kolika, cerebralne paralize, poremećaja autističnog spektra, spine bifide, Daunovog sindroma, kašnjenja u razvoju govora, poteškoća u učenju ali u kod dece urednog razvoja.

Snežana Milanović, dipl fizioterapeut

SI Baby terapeut, Marte Meo terapeut