POBUĐENOST – Uzbuđenje

Stanje pobuđenosti je sposobnost deteta da održava budnost i pravi tranzicije između različitih stanja, pospanosti/spavanja i pune budnosti. Upravljanje svojom pobuđenošću, spremnost da se pokrene na akciju, da se na nešto obrati pažnja, “da pazimo na času”, omogućava detetu da uči. To se formira u detinjstvu, ne može da se nauči u odraslom dobu.

Berg i Berg (1979) I Brazelton (1984) među prvima su identifikovali i opisali šest posebnih stanja kod novorođenčadi: dubok san, lagan san, pospanost, mirno budno stanje (puna pažnja bez pokreta tela), aktivno budno stanje (manja pažnja sa pokretima tela) i plakanje.

Među visoko rizčnom novorođenčadi, teškoće u regulisanju stanja ponašanja često su jedan od prvih znakova problema, a poboljšanje regulacije jedan od prvih znakova oporavka (Als, 1989).

Posmatranje stanja uzbuđenja ima uticaja na dete i na dalje tokom odrastanja. Stanje pobuđenosti utiče na ali i biva pod uticajem njegovih percepcija i interpretacija senzornih stimulansa dugo nakon što dostigne stabilne “pospanost-budnost” obrasce.

Nije neobično za malo dete koje ima senzorno-integrativne poteškoće da bude usmereno na održanje inputa samo jednog modaliteta. Ako dođe do kombinovanja dva ili više senzorna modaliteta, bihevioralna organizacija može da se pojavi. Na primer neka odojčad mogu da se smeju i gledaju roditelja samo ako roditelj ne priča. Kada se auditivni stimulans kombinuje sa vizuelnim, beba može da postane prestimulisana i nesposobna za glavnu pažnju. Ovo može da dovede do aktivnog izbegavanja senzornih inputa (pogleda oči u oči).

Dete mora da ume da se nosi sa izazovima okruženja koje čine odrasli, deca, senzacije koje dolaze u vidu dodira, zvukova, mirisa, ukusa, tranzicija tokom dnevnih rutina kroz adaptivne reakcije.

Da bi smo percipirali naše telo, objekte i druge ljude, senzorne impulse mozak mora da integriše u smislene oblike i odnose. Deca koja imaju teškoće da upravljaju/kontrolišu svoje reakcije na senzacije (senzornu modulaciju) često imaju atipičan visok ili nizak afektivni odgovor na senzorne inpute. Takve teškoće su posebno zabrinjavajuće kod jako male dece, jer njihov neobičan odgovor na senzacije može uticati na primaran obrazac atačmenta/vezivanja za roditelje (Stern, 1985).

Deca sa teškoćama u organizaciji senzacija iz vlastitog tela ali i okoline razvijaju karakteristične bihevioralne obrasce koji mogu da ometaju njihovu sposobnost da istražuju i formiraju veze povezanosti (Ayres, 1974).

Oni mogu da ne razviju širok obim i dubinu emocionalnog izražavanja odgovarajuće za uzrast ili mogu da pokažu neobične obrasce anksioznosti praćene senzorno-modulacijskim poremećajima (Koomar, 1996).

OPTIMALNA POBUĐENOST – je spremnost za akciju, to je sposobnost bebe da održava budnost i lako prelazi iz sna u budno stanje i obratno. Kada ne može da obradi sve ono što dolazi spolja i iznutra, može da odreaguje tako što se isključi ili reaguje povećanom napetošću, pokazuje strah ili uzbuđenost.

Detetova sposobnost regulacije stanja pobuđenosti omogućava mu da se fokusira na uspostavljanje pažnje i organizovanje aktivnosti.

U kliničkoj praksi važno je da se detetovo stanje pobuđenosti uzima u obzir jer tokom procene je uglavnom visoko. Ispitivač mora da bude pažljiv kada interpretira detetovu reaktivnost na senzacije jer dete tokom procene može da pokaže različite reakcije shodno stanju pobuđenosti.

RAZLIČITA STANJA POBUĐENOSTI – pobuđenost je deo samoregulacije, zavisi od senzorne stimulacije i većina dece ima sposobnost da obrži pažnju kada su u mirnom budnom stanju. Ali 30% dece koja ne umeju da se regulišu postaju hiperaktivna (prof Papoušek).

Posmatrano sa stanovišta senzorne integracije važno je prepoznati koje su preference deteta, da li se smiri uz vizuelne ili auditivne stimulanse, da li ga umiruje glas majke ili njen čvrst zagrljaj.

Snežana Milanović, dipl fizioterapeut

SI Baby terapeut, Marte Meo terapeut