PLAKANJE KAO NAČIN KOMUNIKACIJE

U knjizi Dečija psihologija Vasta i sar. (1997) navodi se da novorođenče poseduje organizacione obrasce ponašanja – gledanje, sisanje i plakanje kojima istražuje i nadgleda okolinu.

Najvažniji oblik komunikacije je plakanje.

Teorija učenja naglašava da plakanje brzo dolazi pod kontrolu detetove volje. Kada do toga dođe, ono postaje promenljivo i pod uticajem posledica do kojih dovodi – znači da je moguće usloviti ga. Ako detetovo plakanje dovede do prisustva osobe koja se o njemu brine, dete može da nauči da koristi plač ciljano, kao način da neko dođe da o njemu brine.

Da bi plač služio kao način komunikacije, neophodna su dva uslova:

–              Različite vrste plača trebaju biti posledice različitih stanja. Deca plaču drugačije kada su gladna, boje se ili ih nešto boli. Varijacije u plaču mogu da prenose i druge poruke, sa povećanjem visine tona, odrasli percipira detetov problem ozbiljnije i brže reaguje.

–              Da odrasli koji sluša plač mora da razlikuje jednu vrstu plača od druge. Istraživanja pokazuju da odrasli mogu dobro da tumače detetov plač. Ta sposobnost se zasniva i na iskustvu.

Komunikacijska uloga plakanja ima elemente izražavanja urođenih potreba ali i elemente uticaja vaspitanja.

U početku je plakanje inicirano unutrašnjim podražajima (glad, žeđ), ali i spoljašnjim (mokre pelene), različitim stanjima kada beba oseća nelagodu.

Kod sasvim male bebe ne može se govoriti o funkciji plakanja da prizove majku, ali činjenica je da se to dogodi. Iskustvom roditelji su sve precizniji u čitanju bebinih signala i dete koristi plakanje kao sredstvo kojiim kontroliše majčinu pažnju i brigu.

Nakon rođenja majka i beba komuniciraju na osnovu različitih stanja putem bebinog plača koji ona ne šalje namerno. Majka interakcijom utiče na ponašanje deteta i prilagođava mu se, time stvara dobro uhodan sistem međusobne regulacije.

Tokom plakanja dolazi do fine usklađenosti različitih komponenti ponašanja, disanja, oglašavanja i stezanja mišića u jedinstveni ritmički sklop. Osim što ima značajnu socijalnu ulogu, plakanje ukazuje i na stanje nervnog sistema.

Wolff (1969) je uočio razliku između tri vrste plača kod beba:

–              Gladni – osnovni plač

–              Ljutiti plač

–              Bolni plač

Gladni i ljutiti plač su slične visine ali se razlikuju po tome što kod ljutitog plača kroz glasnice prolazi više vazduha i dolazi do većih varijacija.

Bolni plač počinje naglo i početni period je znatno duži, periodi zadržavanja daha između plakanja su takođe duži.

Drugi istraživači su drugačije odredili vrstu plača, kao glad, strah i bol (Vasta i sar,1997).

Plač zdravog novorođenčeta je prepoznatljiv po svojoj visini i ritmu. Atipičan plač može da ukazuje na probleme, nezrela deca, sa oštećenjem mozga, na rođenju sa znakovima neuhranjenosti, prevremeno rođena deca, plač je viših frekvencija i ima drugačiju vremensku strukturu.

Deca sa nekim genetskim poremećajem (mačiji plač) ili Downov sindrom imaju atipičan plač, što pokazuje da plakanje pokazuje funkcionisanje nervnog sistema.

S obzirom da centralni nervni sistem kontroliše kapacitet, stabilnost i koordinaciju mišića odgovornih za plakanje, plač daje informacije o tome kako funkcioniše CNS.

Danas je sve više istraživanja koja su usmerena na merenje odstupanja od osnovne frekvencije plača, koja je dobar pokazatelj disfunkcionalnosti CNS-a (Lind i Wermeke, 2002).

Michelsson i Michelsson (1999) našli su da plač novorođenog deteta ima osnovnu frekvenciju od 400-600 ciklusa u sekundi i većinom lagano uzdižuću i spuštajuću melogiju.

Plakanje rizične dece percipira se neugodnijim, prirodornijim i odbojnijim od plakanja druge dece. Deca koja su „teška“ imaju neugodniji plač od onih sa lakim temperamentom. Plakanje koje se doživljava odbojnim, može da pokrene negativnu interakciju između roditelja i deteta.

Dete vrlo rano nauči da koristi plakanje kao sredstvo kojim može da upravlja svojom okolinom. Kako bi zadobilo pažnju roditelja već u uzrastu od tri nedelje proizvodi ono što Wolff (1969) nazvao „lažnim plačem“.

Sva zdrava deca u određenim periodima razvoja više plaču, uznemirena su, zahtevna i tada roditelji počinju da sumnjaju u svoje roditeljske sposobnosti. Danas, zahvaljujući sprovedenim istraživanjima može da se predvidi kada će nastupiti jedna od tih „teškoh faza“ kada dete zaista ima razloge da plače. To su perioda promena u razvoju koje mu omogućavaju da radi neke nove stvari što bi trebalo da bude povod za slavlje a ne za nemir i strah koji preplave roditelje.

Znamo da se fizički rast i razvoj odvijaju u tkz. „skokovima rasta“, dete preko noći poraste ili počne da drži igračku i prebacuje iz jedne u drugu ruku, propuzi, ustane i stoji, počne samostalno da hoda. U tim momentima se u mozgu malog deteta odvijaju ogromne promene koje ga iznenađuju i uznemiravaju i na koje reaguje pojačanim plakanjem.

Bolje razumevanje detetovih skokova u razvoju roditeljima olakšava da prebrode teške trenutke i detetu pomognu na pravi način odabirom okruženja i postupaka koji će omogućiti da što bolje iskoristi ove važne prekretnice u svom razvoju.

A kada plakanje postaje prekomerno?

Snežana Milanović, dipl fizioterapeut

SI Baby terapeut, Marte Meo terapeut