MONTESORI OKRUŽENJE KAO KOREGULATOR DECE SA PSO

Pripremljeno okruženje

Kako bi se maksimalno iskoristile faze razvoja i učenja, okruženje mora da odgovara razvojnim potrebama deteta. U njemu treba da zadovolji prirodnu potrebu za kretanjem i upoznavanje sveta svim svojim čulima. Takvo okruženje Marija Montesori naziva – pripremljeno okruženje. U njemu se nalaze materijali primereni unutrašnjim potrebama deteta, koji ga privlače i motivišu da ih koristi. Pripremljeno okruženje ima ključnu ulogu u razvoju deteta jer ispunjava njegove trenutne potrebe i omogućava da se razvija.

Osnovno načelo rada je omogućavanje da svako dete slobodno izabere ono čime će se baviti. Pribor u sebi sadrži kontrolu greške, nači da dete bez direktnog mešanja odraslog i kritike, uči samostalno,  a njegova koncentracija pri tom nije narušena. Montesori materijali su organizovani tako da vode od jednostavnijih ka složenijim vežbama, od korišćenja konkretnog pribora prema apstraktnijim, od ovladavanja veštinama ka znanju.

 „Montesori fenomen“

Marija Montesori je uvela u pedagogiju pojam „normalizacije”- fizička pojava koja nastaje kod deteta kada se ono po svojoj slobodnoj volji bavi nekom aktivnošću tokom koje dolazi do usmeravanja pažnje, odnosno “Montessori fenomena”. Dok je dete koncentrisano  na ono čime se bavi, izostaje neprimereno ponašanje a da to nije rezultat delovanja neke odrasle osobe nego samog deteta. Kako se ovaj fenomen kod deteta javlja pod uticajem nečega iz okruženja, izborom odgovarajućih predmeta kao što su montesori materijali,  možemo da pomognemo deci koja imaju teškoće sa obradom senzornih informacija. Odabirom materijala i pripremom okruženja uz poštovanje razvojnih potreba i senzornih preferencija i tolerancija postižemo da se dete usmeri, koncentriše, što mu obezbeđuje nesmetan proces učenja.

Kroz individualan i rad u malim grupama, dvoje-troje dece uz montesori terapeute izvodimo vežbe praktičnog života, vežbe za ovladavanje čulima, jezika, matematike i kosmičkog obrazovanja. Vežbe praktičnog života su primenjive za decu svih uzrasta i sastavni deo su tretmana dece sa teškoćama u senzornoj integraciji. To su vežbe kontrole pokreta i koordinacije (vežbe otvaranja i zatvaranja, nošenje predmeta, kretanje kroz prostor), brige o sebi (svlaćenje i oblačenje odeće i obuće, pranje ruku), brige o okolini (čišćenje, brisanje, zalivanje cveća), ponašanja u društvu (pristojno ponašanje, pozdravljanje pri dolasku i odlasku, čekanje na red, preuzimanje rada od drugog). Deca sa PSO izvođenjem vežbi svakodnevnog života koje roditelji sprovode na dalje i kod kuće, vremenom usklađuju pokrete, postižu spretnost u kretanju i rukovanju predmetima. Brigom o sebi i o okolini deca stiču samostalnost.

Vežbe za razvoj čula su ključevi kojima dete otključava svet, spoznaja prirodnih zakona uz pomoć „materijalizovane apstrakcije“, kako je govorila Marija Montesori. Posmatranjem i proučavanjem kako ljudi razvijaju inteligenciju učeći putem svojih čula, prepoznala je povratnu spregu šake i mozga. Utvrdila je da mozgu ne bi trebalo dati ništa što prvo nije bilo dato šaci. Time je mislila na apstraktne ideje i informacije, maloj deci prvo treba dati predmete u konkretnom obliku da ih drže, otkrivaju i istražuju.

Intervencija u pripremljenom okruženju

„Pomozi mi da uradim sam“, misao vodilja Montesori pedagogije nije samo za zdravu decu, već i za decu sa određenim teškoćama u razvoju. Neke teškoće nestaju već samom činjenicom da ne postoji prisila dok se za druge primenjuju posebni zdravstveno-pedagoški tretmani. Deca sa PSO često razvijaju izbegavajuća ponašanja, izbegavaju da ulažu trud u aktivnosti zbog razvojnih teškoća, često imaju nisko samopouzdanje, zato ima je potreban dodatni podsticaj u razvijanju veština i usvajanju znanja.

Prepoznavanje individualnih razlika, senzornih preferencija i tolerancija sa jedne i pripremljeno okruženje sa druge strane, mogu da pomognu u pronalaženju načina da stvorimo balans između zahteva okruženja i detetovih sposobnosti da prevaziđe te zahteve, jer samo balans će dovesti do zdravog razvoja i procesa učenja. Marija Montesori je utvrdila da do normalizacije dolazi uvek nakon rukovanja nekim predmetom, posle rada koji je praćen umnom koncentracijom. Da bi došlo do koncentracije u okruženju treba da postoje za dete primereni izazovi koji će izazvati pažnju. Preciznim svrsishodnim korišćenjem predmeta usklađenim pokretima razvija se koncentracija.

Intervencija je usmerena na pomoć roditeljma da razumeju senzorne potrebe deteta i značaj modifikovanja okruženja kako bi se izgradilo novo senzoričko iskustvo. Pripremljeno okruženje bazirano na principima Montesori pedagogije je struktuirano i kao takvo omogućava deci sa PSO da uče kako da „uče“, jer je za njih veliki izazov postizanje optimalnog stanja pobuđenosti koje je neophodan preduslov za učenje.

Montesori metoda pruža mogućnost optimalnog oblikovanja okruženja primerenog deci, posebno važno za decu sa PSO, u kome se mogu razvijati u skladu sa svojim senzornim preferencijama i tolerancijama individualnim ritmom. Zasnovana na pozitivnim antropologijskim pretpostavkama o tome kako se deca razvijaju i uče samo podsticajima iz okruženja kroz interaktivni dijaloški proces, u mnogome doprinosi uspešnoj interveciji.

Primenom Montesori pedagogija usmereni smo na menjanje okruženja u kome dete uči i razvija se a ne na menjanje ili popravljanje deteta sa teškoćama senzorne obrade.