INTERAKCIJA

Bebe od samog rođenja reaguju na svoju okolinu i stupaju u interakciju sa njom. Da bi roditelje  privuklo  reagovanje deteta, neophodno je da nauče da prepoznaju i predvide stanja svesti svoje bebe kako bi znali da li je ona spremna za hranjenje, spavanje ili interakciju.

Deca uče o sebi na način na koji komuniciraju sa roditeljima (odraslima). Kada smo opterećeni prošlošću ili brinemo za budućnost, fizički smo prisutni, ali mentalno smo odsutni. Deci je potrebna naša prisutnost tokom povezujućih interakcija.

Biti svestan kao roditelj znači imati nameru u svojim postupcima. Sa namerom svesno biramo svoje ponašanje imajući na umu detetovu emocionalnu dobrobit. Deca lako mogu da otkriju nameru i napreduju samo kada postoji svrsishodna interakcija sa roditeljima.

Od rođenja detetu je potrebna saradnička komunikacija kako bi napredovalo. Kada se beba nasmeši i ispušta nežne zvuke, brižni roditelj reaguje tako da se nasmeši detetu i oponaša neke od tih zvukova, a zatim se zaustavi i sačeka da mu dete odgovori. Na ovaj način se razmenom signala stvara osećaj povezanosti. Umesto da reaguje nasumično, roditelj reaguje na signale koje je dete prvo poslalo.

Poruka koju dete šalje nije uvek roditelju jasna i on mora da je „dekodira“ da bi je razumeo. Deca slanjem poruka pokušavaju da zadovolje svoje trenutne potrebe koje imaju i postaju frustrirana ako ih roditelji ne razumeju. I upravo zbog nerazumevanja često počinju da traže pažnju na negativan način. Roditelji to ponašanje u početku tumače: “ima jake grčeve”, zatim “izlaze mu zubi” a kasnije “plače bez razloga”.

Odgovori odraslih na signale koje šalje uticaće na sliku koju dete stvara o sebi, tako gradi sopstveni identitet. Ni jedan roditelj ne može u svim situacijama da nepogrešivo prepozna potrebe svog deteta, ali ako su česta iskustva pravilno očitanog signala, razviće se dobra povezanost između roditelja i deteta. A i kada dođe do nerazumevanja, lako će ponovo da uspostave vezu.

Komunikacija uključuje elemente verbalnog i neverbalnog jezika. Potrebno je više od reči da bi nas neko razumeo. Neverbalne poruke često percipiramo nesvesno a upravo ti neverbalni signali imaju presudan uticaj na to kako se osećamo.

Neverbalne poruke, kao što su kontakt očima, izrazi lica, ton glasa, gestovi i dodiri, držanje tela, vreme i intezitet odgovora, takođe su jako važni elementi komunikacije, jer je desna hemisfera mozga osmišljena za slanje i primanje neverbalnih signal, a ona ima glavnu ulogu u regulaciji naših unutrašnjih emocionalnih stanja. Leva hemisfera je specijalizovana za slanje I primanje verbalnih poruka i ako osoba šalje verbalne i neverbalne signale koji su u skladu, komunikacija će biti uspešna.

Veliku ulogu u ostvarivanju uspešne interakcije imaju “mirror neuroni”. Kod ljudi miror neuroni „okidaju“ kada čovek izvodi neki pokret, ali i kada posmatra kada druga osoba izvodi pokret, znači da su zaslužni za učenje novih pokreta imitacijom.

Ako novorođenoj bebi pokažemo isplažen jezik, ona će uraditi to isto, tako će učiti sve, od prvog osmeha, učenja jezika do sviranja muzičkog instrumenta.

Drugi, veliki aspekt miror neurona odnosi se na naše shvatanje namera i emocija drugih ljudi o čemu govore mnoge studije.  Slučajno mahanje rukama ispred osobe ne aktivira miror neurone. Ali izvođenje radnje sa očekivanim ishodom ih aktivira, u korenu ponašanja mora biti neka namera.

Istraživači područja ranog razvoja su osmislili eksperiment “Nepomično lice” (Still Face https://www.youtube.com/watch?v=apzXGEbZht0 ). Dete u početku reaguje pojačanim pokušajima povezivanja, zatim reaguje uznemirenošću, postaje neorganizovano i na kraju se povlači.

Tu je potvrđeno da je deci potrebna pozitivna reakcija majke i njihov usklađen odnos kroz razmenu neverbalnih signala, treba im saradnička povezanost.

Razvojna istraživanja procesa koji se naziva „socijalno referiranje“ upućuje na snažne načine na koje emocionalne reakcije roditelja, koje se otkrivaju neverbalno u njihovim izrazima lica i gestovima, u dvosmernoj komunikaciji određuju, detetove emocionalne reakcije i ponašanja.

Deca dolaze na svet zavisna od svojih roditelja kada je u pitanju sam opstanak. Najčešće je to majka ali može biti i druga brižna osoba koja u početku osigurava hranu i teši novorođenče, prema kome dete razvija primarnu privrženost.

Dete i majka doživljavaju intimnu vezu koja detetu pruža osećaj sigurnosti jer se majka o njemu brine na nežan način i može da uoči i protumači njegove potrebe i na njih reaguje.

Socijalno okruženje beba i male dece obuhvata roditeljske, negujuće odnose i sposobnost socijalnog partnera (druge osobe) da moduliše interakciju koja je zasnovana na komunikacijskim znacima. Dok smo mi naučeni da razmišljamo o socijalnim aspektima odnosa koji doprinose kognitivnom i emocionalnom razvoju, trebali bi smo da mislimo i o socijalnim faktorima koji doprinose senzornoj integraciji.

Odrasli koji dolaze u kontakt sa malom decom predstavljaju glavni izvor senzornih imputa. Na primer, prilagođen negovatelj može da drži bebu sa sigurnom nežnošću, blagim osmehom i sa čvrstim pritiskom (davanje propriocepcije) da bi dete odgovorilo prijatnošću i organizacijom ponašanja. Negovatelj koji nije vešt u posmatranju reaktibilnosti kod deteta, može pristupiti sa više buke ili prejakim dodirom a kao rezultat toga, dete može da postane prestimulisano i disregulirano.

Povezivanje sa decom za roditelje može da bude jedno od najzahtevnijih i najvrednijih iskustava dok uče da razvijaju osećaj zbližavanja integrativnom komunikacijom.

Osećaj povezanosti deci daje osećaj sigurnosti i podržava njihovo istraživanje sopstvenih emocija i sveta oko sebe. Emocionalna komunikacija stvara temelj odnosa sa našom decom kao i njihovih odnosa sa drugima.

Hronični poremećaji kao što je autizam, razvojni poremećaji ili senzorne disfunkcije umanjuju detetove mogućnosti da se ponaša u skladu sa uzrastom u interakciji sa roditeljima. Rođenje pre vremena (prematurusi) takođe utiče na detetove sposobnosti interakcije.

Razumevanje u načinu povezanosti samoregulacije i rane interakcije može pomoći u ostvarivanju kvalitetnije interakcije roditelja i deteta sa neurorazvojnim teškoćama.

Snežana Milanović, dipl fizioterapeut

SI Baby terapeut, Marte Meo terapeut