IGRA U KONTEKSTU SENZORNO-BAZIRANE INTERVENCIJE

Igra omogućava detetu da organizuje svoje misli, osećanja i veštine dok otkriva nešto novo i dobija osećaj pripadnosti. To je važna aktivnost za samoregulaciju deteta. Pomaže mu da integriše spoljašnji i unutrašnji svet. Dete je samo  inicira i postavlja pravila igre. Slobodna igra se izvodi zbog  unutrašnjeg zadovoljsta, bez spoljašnje nagrade i nema svoj cilj. Ne postoji ograničenje realnošću jer dete vodi igru uz ekspresiju emocija, fantaziju i imaginaciju.

Deca sa senzornim teškoćama u igri mogu da pokažu određena ponašanja koja su tim teškoćama uslovljena. Kroz strategije indirektne intervencije, terapeut može da kreira okruženje za igru koje će da omogući senzornu integraciju i razvoj primerenih veština. Ukoliko terapeut ili roditelj ne uvaži prirodni nagon deteta u igri može doći do povećanog stresa, otpora ili pojave dosade kod deteta.

Igra obezbeđuje motivaciju koja omogućava deci da tolerišu povećane unose senzornih inputa. Dete sa taktilnom odbranom koje burno reaguje na dodire pri oblačenju, u igru pretvaranja sa drugom decom može dobro da toleriše taktilni nadražaj.

Telesno orijentisana igra

Igre orijentisane na telo su karakteristične za rani uzrast dece. Bebe se rado igraju i uživaju u pljeskanju rukama, češkanju, gledanju u pojedine delove tela, udaraju nogama, sisaju svoje prste, kotrljaju se na stranu.

Deca sa senzorno-integracijskim teškoćama se ne igraju na ovaj način ili ne uživaju u ovim iskustvima. Ove bebe mogu da imaju slab mišićni tonus, oskudne pokrete, određene senzorne nelagodnosti pri dodiru, pokretu ili dezorganizaciju uslovljenu problemima u senzornom procesiranju određenih podražaja.

Starija deca u telesno baziranim igrama imaju teškoće zbor loše telesne šeme i problema u motrnom planiranju. Njima često treba guranje, vučenje, podizanje, penjanje i nošenje u aktivnostima koje sadrže pokrete i pokret protiv otpora da bi mogli uopšte da se igraju.

Telesno orijentisana igra kod male dece treba da bude sastavni deo aktivnosti svakodnevnog života kao što su menjanje pelena, oblačenje, češljanje, kupanje. Mazanje tela uljem ili losionom, dodirivanje kože različitim materijalima pomoći će u smanjivanju taktilne preosetljivosti. Ohrabrivati dete da se igra svojim telom, da dodiruje šakama kolena, da hvata svoja stopala i stavlja ih u usta. Ove jednostavne aktivnosti mogu da se izvode uz neku pesmicu. Preosetljivo dete će lakše da podnese sopstveni dodir nego da ga neko dodiruje. Senzorno bazirane aktivnosti integrisane  u vidu igre mogu da budu način na koji se dete upoznaje sa  emocionalno sigurnim dodirom koji dolazi od bliskih osoba.

Manuelna igra

Dete sa 4-5 meseci počinje voljno da drži predmet u ruci kojim se igra i proizvodi buku (zvečka u obliku prstena) čime započinje razvoj koordinacije oko-ruka-usta. Nakon trešenja predmetom I bacanja, igre u kojima će kasnije uživati su gužvanje i cepanje papira, izvlačenje maramica iz kutije, okretanje točkova na autiću. Sposobnost kombinovanja predmeta tokom igre se vidi pri stavljanju manjih predmeta u posudu i vađenja iz nje, pravljenju kule od kocki ili nizanju perli. Senzorne teškoće mogu da utiču na razvoj koordinacije ruku koja je neophodna za igru i dalji razvoj zrelih hvatova.

Intervencija mora da uključuje ne samo veštine fine motorike već celokupnu senzo-motornu telesnu šemu koja treba da podrži manuelnu igru. Od najranijeg uzrasta detetu sa siromašnim senzornim procesiranjem trebaju iskustva integracije obe strane tela. Jedan od aspekata bilateralne integracije je istovremeno korišćenje obe ruke. Posezanje i hvatanje lopti i većih plišanih igračaka ili jahanje konjića zahtevaju da se koriste obe ruke istovremeno za držanje, hvatanje, guranje i bacanje. Muzičke igračke kao što su bubnjevi ili druge udaraljke takođe uključuju obe ruke. Aktivnosti bilateralnog posezanja i hvatanja su neophodne za razvoj praksije, ključne sposobnosti deteta da može da se uspešno igra.

Simbolička igra

Razvoj simboličke igre je izuzetno važan za decu sa ograničenim sposobnostima senzornog procesiranja. Ona obezbeđuje priliku da se misli i emocije manifestuju kroz aktivnosti. Simbolička igra daje prirodnu mogućnost za ispoljavanje kontrole, straha, nezavisnosti, agresije i gubitka. Kada su senzorno-integrativni ciljevi integrisani u igru tokom intervencije, dete je motivisano i angažovano. Deca sa senzorno-integrativnim teškoćama imaju veliku potrebu za aktivnostima koje obezbeđuju pozitivnu izgradnju samopouzdanja.

Neka deca imaju tendenciju da ostanu na konkretnom nivou igre kao što je korišćenje četke za češljanje kose. Kroz prilagođavanje i podršku terapeut ili roditelj može da proširi sadržaj igre i podigne je na viši nivo. Pomaganjem detetu da to što želi radi prvo na sebi a kasnije sa lutkom ili odraslom osobom. Primer za ranu simboličku igru je korišćenje pribora za jelo za igru hranjenja ili nešto slično. Pranje i brisanje posuđa takođe može da bude sekvenca igre. Imaginativne igre mogu da uključuju korišćenje plišanih životinja u okruženju koje predstavlja kuću, školu, prodavnicu…

Socijalna igra sa vršnjacima

Mala deca tipičnog razvoja prvo posmatraju igru ostalih ili se igraju paralelno sa drugom decom. Todleri imitiraju pokrete i pozicije ostale dece (jedno dete trči, penje se na tobogan, a ostali ga prate i to isto rade).

 Vremenom dete se angažuje u igrama u kojima su razgovor i deljenje igračaka prisutni ali se svako igra odvojeno za sebe. Postepeno je javlja igra koja uključuje saradnju i deca se zajedno igraju na ciljano orijentisan način sa zajedničkim završetkom. Ovaj napredniji nivo igre evoluira u sposobnost učestvovanja u igrama sa unapred utvrđenim pravilima.

Ako postoje teškoće u senzornoj integraciji, komunikaciji ili koordinaciji, to detetu otežava da održi korak u socijalnim razmenama i promenama koje se prirodno pojavljuju tokom igre sa vršnjacima.   Zato kod neke dece postoji tendencija da se sami igraju, da su u pasivnoj ulozi posmatrača ili preferiraju igranje sa odraslima ili mlađom decom.

Cilj intervencije

Cilj senzorno-bazirane intervencije je da pomogne detetu sa senzornim teškoćama da dostigne više i sofisciranije veštine u socijalnoj interakciji sa decom. Takva iskustva mogu da se obezbede kroz vremenski ciklus i grupne aktivnosti. Interakcija sa drugom decom deluje visoko motivišuće i može da obezbedi značajno modeliranje tokom zahtevnih aktivnosti.

U paru ili u manjim grupama deca počinju da razvijaju svesnost o tuđim osećanjima, uče kako da nekome budu drug i neko drugi isto njima, kako da pomažu jedni drugima. Odrasli mogu da pomognu deci tako što će imenovati i razjašnjavati raspoloženja i reakcije dece, ohrabrivati ih da pomažu jedan drugome u završavanju aktivnosti. Dete koje uvek traži pomoć od odraslih uči da pita drugo dete da mu dohvati igračku koja je pala. Sticanjem sposobnosti rešavanja problema uspostavlja ravnotežu između svoje nezavisnosti i neophodne zavisnosti od druge dece.

Takođe je važno ohrabriti socijalno anagažovanje sa vršnjacima tokom aktivnosti koje su pokretom/kretanjem orijentisane. Tome mogu da posluže razni poligoni gde mogu da se provlače iz raznih pravaca i na različite načine (puzanjem, kotrljanjem). Deca mogu da oponašaju obrasce kretanja raznih životinja. Sve aktivnosti mogu da budu praćene odgovarajućim pesmicama. Iskustva kretanja mogu da budu usklađena sa detetovim sposobnostima i modifikovana u skladu sa njegovim mogućnostima.

Snežana Milanović, dipl fizioterapeut

SI Baby terapeut, Marte Meo terapeut