SAMOREGULACIJA

Upravljanje sopstvenim ponašanjem ili samoregulacija je biološka funkcija koja predstavlja sposobnost pojedinaca da održi ili ponovo postigne uravnoteženo ili fiziološko stanje.

Samoregulacja je najvažnija karakteristika emocionalnog razvoja.

Savremena istraživanja u neuronauci su pokazala da su rana iskustva interakcija zabeležena u mozgu i da utiču na regulaciju emocija.

Razlog za razumevanje svake komponente u razvoju samoregulacijskih sposobnosti je u činjenici da dete uči da „upravlja sobom“ i počinje da stiče kontrolu u ponašanju, emocijama i kogniciji, koje su nužni elementi funkcionisanja tokom života.

Samoregulacija je ključna veza između genetske predispozicije, ranog iskustva i funkcionisanja u odraslom dobu.

Bebe se rađaju sa sposobnošću mozga da upravljaju svojim ponašanjem, da mogu same da se umire. Kada je beba umorna mora da ume da to pokaže majci, da uspori pokrete, snizi frekvenciju srca, da ne obraća pažnju na osećaj punog želuca, na zvukove unutra i okolo da bi nervni sistem mogao da se odmori, da se dobro oseća i da joj to prija, da može da utone u san. 

Odrasli često pokušavaju da kontrolišu ponašanje deteta pre nego što ga uopšte upoznaju. Brojna literatura, saveti stručnjaka, iskustva drugih roditelja nekada više zbunjuju nego što pomažu u situacijama kada je beba uznemirena i ne može sama da se umiri.

U prvih šest meseci dok dete još uvek ne oseća da je individua, majka ima veliki uticaj i mogućnost da mu pomogne u samoregulaciji.

Izražajnom mimikom lica aktivira miror neurone u bebinom mozgu.

Melodičnim govorom, glasom viših frekvencija pobuđuje bebu dok je na potpuno drugačiji način smiruje.

Vodi računa o udaljenosti, nalazi se na dijaloškoj distanci sa koje beba može najjasnije da je vidi, čuje i da može da je dodirne.

Neke bebe budu lako preplavljene senzacijama tako da počnu da izbegavaju situacije kao što je na primer kontakt očima što utiče na proces povezivanja sa roditeljima, ukoče telo kad ih uzmu u ruke pa roditelji pomisle da ih beba ne voli. Beba plačem šalje poruku „moje granice su prekoračene“, dok roditelji najčešće pomisle da je gladna i daju joj hranu.

Nežnim dodirivanjem kože i kontaktom oči u oči aktivira se lučenje oksitocina kod bebe ali i kod majke, dok čvrstim zagrljajem daje prorioceptivnu stimulaciju. Putem senzornih informacija, poruka koju beba dobija je  sa tobom sam, nalaziš se u mojim sigurnim rukama.

Pomaganjem bebi da se smiri, beba uči da sama upravlja svojim ponašanjem dok majka već tada radi na koncentraciji i budnosti deteta.

Ako je iz bilo kog razloga odnos majka – dete narušen, dolazi do disfunkcije, majka će biti ili previše uključena ili isključena.

Da bi se ostvarile kvalitetne  socijalne interakcije neophodno je da bude dobro senzorno procesiranje. Da bi dete bilo uspešno potrebno je da se harmonizuje ono što je unutra i ono što je spolja. U protivnom dolazi do regulatornih poremećaja koji se sa obrascima ponašanja identifikuju kao hipersenzitivnost, hiposenzitivnost,  motorička  disorganizovanost i impulsivnost.

Kod visoko rizične novorođenčadi teškoće u samoregulaciji su najčešći znak nekog problema, a poboljšanje regulacije jedan od prvih znakova oporavka. Posmatranje i praćenje detetovog stanja uzbuđenja se nastavlja i u starijem dobu, ne samo u novorođenačkom.

Stanje pobuđenosti utiče i istovremeno je i samo pod uticajem detetove percepcije i interpretacije senzornih inputa. Stanje pobuđenosti i aktivnosti mora da bude na srednjem nivou kako bi se proces učenja odvijao nesmetano.

Umirivanje u rukama uz nežno ljuljanje i stavljanje na grudi su najčešće strategije koje mame primenjuju za umirivanje beba. Dugoročno gledano beba tako uči da je zavisna od mame ili neke druge odrasle osobe koja će otkloniti nelagodu koju oseća.

Baby handling – način kako bebu držimo i spuštamo u krevetac i na pult za presvlačenje može u mnogome da pomognemo bebi da se sama umiri. Čvrsto držanje ruke na bebi uz tiho pevušenje pomaže joj da utone u san i da razvija samostalnost.

Prekomerno plakanje je znak da postoji problem u samoregulaciji koji beba ne može sama da prevaziđe ali je istovremeno i prilika da uz pomoć roditelja nauči da se nosi sa teškoćama.

Da bi se dete uspešnije povezalo sa svojim okruženjem koriste se tri komplementarne strategije:

Pomoć roditeljima i odraslima koji brinu o detetu da razumeju njegov senzorni profil, specifične senzorne potrebe i kako to utiče na detetovo ponašanje. Razumevanje zašto se određeno ponašanje javlja je prvi korak u pristupu detetu.

Modifikovanje okruženja koje odgovara detetovim senzornim potrebama  kako bi se izgradilo senzoričko iskustvo.

Direktna intervencija, sprovođenje individualizovanog direktanog tretmana (“jedan na jedan”) baziranog na senzorno-integracijskoj teoriji i kliničkom zapažanju od strane specijalizovanog praktičara za senzornu integraciju.

Cilj senzorno-integrativnih intervencija je uspostvaljanje “dobre spremnosti” između senzornih zahteva koji dolaze iz fizičkog i socijalnog okruženja i detetovih resursa kojima ono može da odgovori i prevaziđe takve zahteve kako bi steklo bolje adaptivno ponašanje.

Deca odrastaju u vrlo različitim socijalnim okruženjima i emocionalno se razvijaju na različite načine kao rezultat socijalizacije emocija.

Učenje samoregulacije je celoživotni proces ali se najintezivnije odvija u ranom detinjstvu. Izražavanje besa kod male dece je oblik poteškoće regulacije. Roditelji i ostali odrasli iz detetovog okruženja pomažu mu da uspostavi regulaciju pri izlivu besa. Deca vremenom razvijaju sposobnosti za samoregulaciju kao odgovor na osećajne osobine roditelja i sigurnu vezu sa njima.

Deca koja su izložena nesigurnoj povezanosti sa roditeljima mnogo teže stiču sposobnost samoregulacije, jer im oni i ostale odrasle osobe iz njihove okoline nisu neprestano pružali utešno, prijatno i struktuirano okruženje, koje je neophodno za sticanje sposobnosti samoregulacije.

Za decu čiji problem ne podrazumeva obavezan klinički tretman, rana intervencija kod regulacijskih problema usmerena je na „popravljanje“ okoline i smanjenje zahteva koji se stavljaju pred dete, umesto nekadašnjih pokušaja da se dete „popravi“.

Razumevanje u načinu povezanosti samoregulacije i rane interakcije može pomoći u ostvarivanju kvalitetnije interakcije roditelja i deteta sa neurorazvojnim teškoćama.

Snežana Milanović, dipl fizioterapeut

SI Baby terapeut, Marte Meo terapeut