BEBE I SENZORNA INTEGRACIJA

Senzorna integracija je sposobnost nervnog sistema da sve informacije koje dobijamo putem čula upotrebimo na najbolji mogući način za rast, razvoj, učenje i upravljanje sopstvenim ponašanjem. To je neurobiološki proces koji organizuje senzorne osećaje iz sopstvenog tela i okoline i omogućava da se telo efikasno koristi u okruženju.

Čulni organi i lokomotorni sistem tokom trudnoće počinju da funkcionišu iako još uvek nisu razvijeni u potpunosti. Motorika nerođenom detetu omogućava da spontanim pokretima reaguje na senzorne nadražaje. Fetus ima sposobnost da aktivno krene u potragu za senzornim stimulansima (igra se pupčanom vrpcom), pije plodovu vodu ako oseća žeđ i pri tom skuplja usta ako je gorkog ukusa, reaguje ubrzanim pulsom na jake zvuke, povlačenjem i okretanjem glave ako se usmeri snop svetlosti baterijskom lampom u pravcu stomaka.

Utvrđen je određeni vremenski redosled početka funkcionisanja čulnih organa i sistema. Bazu predstavlja taktilni sistem, prvo se javlja osetljivost oko usta, oko 5 meseca trudnoće preko kože se  prenosi po čitavom telu. Nakon taktilnog se razvija vestibularni sistem (čulo ravnoteže) sa ciljem utvrđivanja položaja tela u prostoru, zatim auditivni (čulo sluha) i čulo ukusa od šestog, dok se vidni sistem uključuje od sedmog meseca trudnoće. Kod terminske dece na rođenju vestibularni sistem je potpuno zreo ali senzorna obrada višeg reda tek treba da se razvije uz sazrevanje nervnog sistema.

Roditelji u iščekivanju da se dete rodi najčešće razmišljaju o tome kako će dete izgledati, koje će boje biti njegove oči, na koga će da liči?

Neki od znakova i simptoma koji mogu da ukazuju na teškoće u senzornoj integraciji za sada mali broj istraživača može da uoči još intrauterino uz pomoć UZ aparata posmatranjem „spontanih pokreta“ fetusa koji podstiču senzomotorni razvoj što će u budućnosti pomoći u ranoj dijagnostici i većoj efikasnosti tretmana.

Od samog rođenja pa na dalje kako rastu brzo postajemo svesni individualnih razlika kod dece u ponašanju i njihovog kapaciteta da se sami izregulišu u situacijama kada je nešto teško.

Svako dete ima jedinstveni način kako prima informacije putem svojih čula koje dolaze iz njegovog tela i okruženja. Taj obrazac predstavlja individualni profil senzornih preferencija i tolerancije.

Neka deca, a i ne mali broj odraslih čulne senzacije u vidu dodira, zvuka, mirisa, slika ili kretanja mogu da doživljavaju drugačije, kao neprijatnost ali i kao osećaj bola što nazivamo senzornom preosetljivošću.

Drugi mogu da uopšte ne percipiraju senzacije, što dovodi do toga da ih pojačano traže, nekada u toj meri da ne mogu lako da zadovolje potrebu za određenom vrstom podražaja i tada govorimo o senzornoj neosetljivosti i senzornom traženju gde vidimo da uživaju u tome.

Za razliku od starije dece koja već govore i odraslih koji mogu da kažu šta im smeta a koje senzacije su im potrebne, bebe sa senzornim teškoćama to saopštavaju na njima svojstven način, plačom.

Ponekad to neće biti plakanje već izbegavanje određenih stimulacija. Danas često vidimo na društvenim mrežama kratke video snimke u kojima roditelji pokazuju kako njihova beba ne želi da spusti noge na travu ili pesak, ima izraz gađenja na licu pri dodirivanju predmeta određene teksture ili neke hrane. Većini odraslih gledalaca ove snimke doživljava kao smešne situacije, a da ni oni, čak ni sami roditelji u suštini ne prepoznaju da takva ponašanja imaju u korenu teškoće senzorne integracije.

Kako ćemo znati da plač ne znači da je beba gladna, pospana, ima mokru pelenu ili samo želi da se druži?

Jednostavno, ako je beba nedavno jela, pelena je promenjena, nije joj vreme za spavanje i tu smo pored nje, treba potražiti drugi razlog. Pažljivim posmatranjem uočićemo određene obrasce ponašanja, reakcije su uglavnom izazvane našom brzinom pri presvlačenju, načinom podizanja ili držanja, preplavljivanjem bebe (puno stimulacija u kratkom vremenskom roku, promenama položaja, brojem igračaka, glasnim govorom…). Reakcije bebe će biti naglašenije kada je gladna ili joj se spava što će joj još više otežati samoregulaciju.

Neke bebe su previše mirne, nisu posebno zainteresovane za interakciju sa roditeljima ni za igračke, retko menjaju položaje, slabo se kreću i ovo sve može da zavara u početku jer roditelji misle da je sve u redu i da je beba jednostavno „takva“. Bebe koje su neosetljive, slabo registruju podražaje, kasnije mogu da postanu „hiperaktivna deca“ jer kada prohodaju a ne umeju da upravljaju svojim telom često budu nespretni, bacaju igračke, padaju, udaraju se a da to skoro i ne osete jer slabo registruju bolne podražaje.

Zadatak senzornih sistema je da prime informacije, protumače ih, mozak obradi te informacije i da primeren odgovor telom. Čulo vida, sluha, mirisa, ukusa i dodira (taktilni sistem), vestibularni sistem (čulo ravnoteže), proprioceptivni (svest o telu) i interoceptivni sistem (informacije iz unutrašnjih organa) upravljaju ponašanjem tako što sinhronizuju ono što je unutra u samom telu i ono što je spolja u okruženju.

Kada senzorni sistemi ne funkcionišu optimalno, mozak misli da su neki osećaji prejaki ili nisu dovoljno jaki vidimo da postoje teškoće senzorne integracije koje mogu da imaju i bebe od najranijeg uzrasta.

Kod prevremeno rođenih beba ove teškoće se javljaju po pravilu jer su senzorni sistemi potpuno zreli tek sa 40 nedelja trudnoće kao i kod beba sa razvojnim teškoćama i sindromima.

Disfunkcija senzorne integracije za sada nije definisana kao dijagnoza. Jedan od razloga zašto je to tako je činjenica da se razvoj senzornih sistema nastavlja po rođenju, intezivno tokom prve godine i uz terapijske intervencije može da dođe do znatnog poboljšanja u njegovom funkcionisanju.

Ako se problemi ne smanje u većoj meri u ranom uzrastu (3-3,5 god) i znatno utiču na svakodnevno funkcionisanje deteta moguće je da se problem dijagnostikuje kao poremećaj senzorne obrade (PSO).

Deca iz autističnog spektra i sa ADHD-om često imaju udružene teškoće senzorne obrade. Veliki broj odraslih sa nekom ili bez ikakve dijagnoze ima neku vrstu teškoća senzorne obrade ili određene preferencije. Mnogi nisu ni svesni šta ih ometa, nesvesno to rešavaju izborom profesije, hobijem ili stilom života. Bitno je da senzorne disfunkcije ne utiču značajno na aktivnosti svakodnevnog života i na njegov kvalitet.

Neki od ranih znakova koji mogu da ukazuju na teškoće senzorne integracije kod beba:

• Izvija se u rukama (vestibularna/taktilna preosetljivost)
• Plače kada se spušta u krevetac (vestibularna preosetljivost)
• Ne voli da se drži u rukama „licem u lice“(taktilna preosetljivost)
• Ne voli „bacanje u vis“ (vestibularna preosetljivost)
• Smiri se kad se čvrsto drži u rukama (proprioceptivna neosetljivost)
• Ne voli sa se ljulja (vestibularna preosetljivost)
• Uživa kada se jako ljulja, „baca u vis“ (vestibularno traženje)
• Ne voli da se prlja, ne dodiruje hranu (taktilna preosetljivost)
• Prihvata samo određenu vrstu hrane (oralna preosetljivost)
• Plače kad je jako svetlo, može da zaspi samo u mraku (vizuelna preosetljivost)
• Može da se uspava samo kada se čvrsto umota u ćebe (proprioceptivno traženje)
• Ne staje bosim nogama na travu, pesak (taktilna preosetljivost)

Senzorne teškoće mogu da se ispolje i na puno drugih načina od navedenih, mogu da se vremenom smanje i bez intervencije zahvaljujući sazrevanju nervnog sistema i intuitivnom ponašanju roditelja. Neke čak i da se više ne ispolje ali samo zato što su promenile oblik. Ako se zaista radi o teškoćama senzornog procesiranja ono se nikada ne prevazilazi u potpunostu, što je često pitanje roditelja. Deca ovo ne mogu da „prerastu“ ali kako su stariji nauče da kompezuju sve što im je teško, razviju strategije izbegavanja koje se prenose kao obrazac i na ostale sfere razvoja tako da taktilna preosetljivost postane problem socijalizacije jer dete izbegava da bude u bliskom kontaktu sa drugom decom, izbegava grupne sportove.

Dete koje je vestibularno preosetljivo ne voli da bude na stomaku, ne puzi, kasnije ne voli da se igra u parku jer mu ne prija kretanje, izbegava bilo kakvo penjanje i skakanje a znamo da kretanje u velikoj meri utiče na intelektualni razvoj pa će verovatno imati teškoće u učenju u školi ili strahove od visine.

Prvi pokazatelj da beba ima teškoće senzornog procesiranja su teškoće u samoregulaciji, ne može lako da se uspava, često se budi, ne može da nastavi da spava kad se probudi. Može da ima problem sa hranjenjem, sisanjem, prihvatanjem flašice, određene vrste dohrane, kašice, gnječene hrane, komadića hrane. Treća oblast gde se ispoljavaju problemi senzorne integracije je održavanje budnog stanja, prevelika ili nedovoljna pobuđenost, ne ume da se igra sama, kasnije ne ume da se igra sa drugom decom.

Da bi se prevazišle senzorne teškoće i dostiglo bolje adaptivno ponašanje, pored pomoći roditeljima i negovateljima da razumeju senzorno učešće u detetovom ponašanju i razvijaju dobar odnos sa detetom i modifikovanja okruženja koje odgovara detetovim potrebama, za neku decu je neophodno sprovođenje direktno usmerene individualne terapije „jedan na jedan“ od strane stručnjaka posebno obučenog za rad u području senzorne integracije.

Snežana Milanović, diplomirani fizioterapeut

SI Baby terapeut, Marte Meo terapeut